🐎 Е потерянном коњ
Стариј човек губи свог коња.
Село га жали: “Каква несрећа”.
Старац одговара: “Ко зна?”.
Коњ се враћа са још коња.
Село га слави: “Каква срећа”.
Старац одговара: “Ко зна?”.
Син пада с коња и сломи ногу.
Село плаче: “Каква трагедија”.
Старац одговара: “Ко зна?”.
Избија рат и сви младићи се шаљу на фронт… осим његовог сина.
Тако је свет: “идиоти” све одмах налепе као добро или лоше.
Мудри чекају.
Време свакој ствари нађе своје место, не емоције тренутка.
📖 Оно што те данас сломи може те сутра спасити.
📖 Оно што данас славиш може бити семе твог пада.
Ако не научиш да гледаш даље од првог утиска, живећеш као људи из села: роб пролазних таласа, који просјаче радости и плачу несреће.
Старац није био видовит. Био је слободан.
Слободан зато што није зависио од онога што се дешавало, већ од тога како је то тумачио.
То је стоицизам: не везивати се ни за еуфорију ни за бол.
Само погледати право у лице и рећи: “Ко зна?”.
#reflectioncrypto